Moja dobra poznanica O. Đ. razbesnela se, kako kaže, povodom moga priloga ovde o studentima i njihovoj naopakoj (netačnoj) paroli „znanje nije roba”. Zamera mi da ne pišem o uzrocima propadanja državnog Univerziteta u Beogradu – ona, koliko vidim, smatra da su država i sami nastavnici za to najveći krivci, s čim se slažem, ali što mislim da je opšte mesto i da ne treba posebno na to ukazivati – ali, koliko vidim iz njenih reakcija, izgleda mi da smatra da ne treba dirati u studente, koji su – eto, i oko toga se nikako nećemo ona i ja složiti – „deca”.

Da je država nam – u smislu vlasti i administracije – itekako kriva za mnogo toga, pa i za stanje u školstvu, od osnovnog do visokog, to jedva da treba dokazivati, od Slobe pa do Tome, i od Zelenovića (pa i pre njega, naravno) do Dačka i Vučka. Kriva za promašene, krvave ratove, zločine na sve strane, propalu privredu, urušavanje društva u sebe, naopake vrednosti, razbijeno javno mnenje i treš medije, raspad kulture itd. Moglo bi se najbrajati i opisivati u nedogled. I o tome sam, u toliko navrata, pisao i ovde, na Libretu, kao i drugde, govorio i penio, dok mi se usta nisu osušila.

Međutim – i do ovog „međutim” držim – ne snose samo vlasti i administracije (država) svu odgovornost. Još od 1990. u Srbiji postoje – kakvi-takvi – izbori, političke stranke i u načelu slobodna javnost. Postoje elementi za postepeno oslobađanje društva od tutorstva države. Jasno je da je oko tih elemenata snažna manipulacija, korupcija i svakojaka shitina, ali je jasno da manipulacije, korupcije i shitine nailaze na slab odgovor društva, da je samo društvo ne samo u povlačenjima raznih vrsta pred državom i njenim aparatima, već i da značajni, većinski, golemi delovi društva i dalje žele (i aktivno i pasivno, i glasno i prećutno) da im država bude tutor. A to će reći da od nje očekuju i ono za šta država nije smišljena (od toga da im nađe zaposlenje, pa da na državnim „jaslama” planduju malo radeći do penzije, da im obezbedi besplatno sve javne servise od zdravstva do školstva, kao i da im reši i sitnije probleme čišćenja snega ili blata pred vlastitim pragom). Tolika etatizacija društva retko je viđena u istoriji, i u geografiji, i pravda se navodnim „mentalitetom”. Reč je, po svoj prilici, o nasleđu iz socijalističkih vremena, o autoritarnom karakteru većine našeg stanovništa (gazi onog dole a ulaguj se i šeni pred onim gore), o vlastitoj lenjosti i nesposobnosti, socijalnom autizmu i bednom kulturnom nivou našeg sveta. Očekivati sve ili najveći deo stvari od države znači uvek vlastite odgovornosti prebaciti negde drugde i ponašati se nezrelo, neodraslo, infantilno.

Tu upravo ulazi pitanje „dece”. Osoba je dete od rođenja pa do svoje polne, intelektualne, socijalne i političke zrelosti – što sve pada negde pre zvaničnog punoletstva. Deca su ili infanti, do puberteta, potom tinejdžeri, i tu se završava njihovo detinjstvo. Adolescenti – od 16-17. godine – više nisu deca. A naročito nikako nisu deca od svoje 18-19. godine pa dalje.

Ako moram da podsećam na ove notorne činjenice, ne činim to zbog samih tih činjenica, već zbog toga što se i te činjenice – kao i mnoge druge kod nas – na žalost sasvim stavljaju na stranu. Kod nas se za decu smatraju i osobe sa 20 i više godina, pa čak i oni sa trideset i više od trideset. Često su naši mediji – propali instrumenti javnosti u svakom značenju propasti – označavali razne sportske, političke ili naprosto ulične huligane kao „našu decu”. Odavno porasli majmuni porazbijaju centar grada, pa su to onda „naša deca”. Mamlazi od 25-35 godina pretuku devojke, rođake, poznanike ili sasvim nepoznate, ili se pijani i drogirani izbodu noževima između sebe, pa su „naša deca”. Horde mladića i devojaka noću vitlaju i urlaju po beogradskim ulicama i parkovima, ali ih ne smeš dirati, jer su to „naša deca”.

„Moja deca” to svakako nisu – imam svoje dete, Bogu hvala – ali nisu to odavno ni „deca”, tj. osobe koje same ne nose odgovornost već odgovornost nose drugi, po pravilu roditelji. Odgovornost je temelj svake socijalne veze, samog fenomena koji nosi naziv socius, pa lišavanje nekoga od odgovornosti koju nosi sam jeste izvor asocijalnog, čak antisocijalnog ponašanja. Držati ma koga u stanju „deteta” – onda kad to ona ili on više nisu – znači ne samo smatrati je ili smatrati ga nezrelim, već nju ili njega činiti nezrelim. Još ako odrasla osoba označena kao „dete” zadržava svakakvu zavisnost od roditelja, a roditelj, sa svoje strane, održava vlastitu zavisnost i očekivanja od države, eto najkraćeg puta za opšto rastrojstvo društva. Gde onda država – politički mehanizam vlasti – postaje samo jedan od krivaca za to rastrojstvo, tj. glavni korisnik raspalog društva koje ne ume da se sabere u svojoj najelementarnijoj povezanosti, makar na nivou porodice.

Dve poente:

1. Navodni razlog – „deca” ostaju predugo sa roditeljima, jer nemaju posla, para ili već čega se da odvoje i osamostale – vrlo je navodni i krajnje relativan razlog. Manjina te „dece” uopšte pokušava da se osamostali i preuzme odgovornost za vlastiti život, jer ih je preterana razmaženost učinila tromim, konformističkim, lenjim i uopšte jedva sposobnim za samostalan život. Većina ni ne pokušava da sebi nađe posao, pa onda stan i da oformi vlastiti život ili porodicu. Ako i kad to učine, to je pre pred prunudom okolnosti, nego usled jedne zdravije kulture odrastanja i osamostaljivanja – kod nas odavno sasvim deficitne.

2. Razume se, roditelji će na svoje potomke uvek gledati kao „decu”, čak i kad su im potomci u poznim godinama. Moja majka, kojoj je, Bogu opet hvala, 81. godina još uvek mene posmatra kao „dete”, iako sam mator i u ozbiljnoj drugoj polovini šeste decenije. I ja na svoju kćerku (ona je na početku tinejdžerskog doba) gledam kao na „dete”, što još uvek i jeste, uostalom. Ali se trudim da je što pre učinim samostalnom za život, nastojim da joj pomognem da što pre sazri i oblikuje vlastitu ličnost. Nema nikakve sumnje da ću je pomagati i brinuti za nju dokle god sam živ, ali postoje odgovornosti koja ona mora preuzeti na sebe, ozbiljnosti kojih je ne mogu lišiti, i crte ličnosti koje sama mora da izgradi. I to što pre, tim bolje za nju. Ako je i dete, još uvek, ja se pre njom sve manje ponašam kao prema detetu, već kao prema ličnosti koja je samosvojna, u sazrevanju i osamostaljivanju. Moja je dužnost kao roditelja da joj pomognem da se osamostali. Ne kad bude imala 25 ili 35 godina, već kad bude, za koju godinu, imala 15-16-17. Sve drugo bilo bi oštećenje nje same.

I, dabome, samostalne osobe – deca koja sazru i osamostale se – uvek napuštaju svoje roditelje. Stvar prirode i stvar života. Ne vidim da imam prava – svakoj emociji, brizi i stavu nasuprot – da infantilno kao otac svoju kćerku držim za infantilno biće kojoj će uvek biti potreban tutor.

A tako je i sa drugim socijalnim instancama, od škole do države, od ulice do vlasti. Ko traži tutora, taj je temeljno nezreo, neodgovoran i nesposoban. Ma šta mislio o sebi.

Stara priča se ponavlja. Studenti (državnog) Univerziteta u Beogradu i Univerziteta umetnosti u Beogradu zauzeli su zgradu državnog rektorata u znak protesta protiv najave povećanja školarina za iduću šk. godinu. Jedan – i najveći – transparent koji su okačili na terasi zgrade rektorata glasi: „Znanje nije roba”.

Studenti Univerziteta u Beogradu imaju više razloga da se bune. Zastareli programi, loša opremljenost, okoštalost institucija (samog Univerziteta, njegovih tela, njegovih fakulteta, katedri), nemotivisanost i arogancija profesora, propuštene prilike za reformisanje, itd. Svakako je i među razlozima za protest i visina školarine koja skoro da doseže školarinu na privatnim univerzitetima i fakultetima Srbije.

Ali od svega, usmeriti svoju demonstracijsku pažnju samo na pitanje školarina nije najbolji način za protest, ma koliko bio aktuelan. A najgori je način isticati da „znanje nije roba”. Zašto?

Zato što je znanje, uz sve odakle dolazi, šta znači i kuda vodi, i – roba. Znanje je proizvod ljudskog rada, i kao i za svaki proizvod potrebna su ulaganja vremena, energije, resursa, organizacionih i drugih, sredstava za njegovo čuvanje, arhiviranje, razvijanje, obnavljanje i, naročito, dalje inoviranje. Ne da je i znanje roba, već je jedna od najskupljih roba. Bilo je uvek tako, otkad je tržišta na koje se iznose razne usluge, od antike do danas, a naročito danas – ili uopšte u moderno doba – u kojem je ekonomija proizvodnje usko vezana za ekonomiju distribucije preko tržišne razmene. Naravno da znanje nije samo i jedino roba, ali se njegova tržišna funkcija ne može nikako negirati.

Tri, i ovom prilikom samo tri opaske.

Nije pitanje da li je znanje roba, jer ono to jeste, već je pitanje ko, zašto, kako i koliko plaća tu robu: ko tu robu proizvodi, ko je distribuiše, pod kojim uslovima, na koje načine. Kad studenti državnog univerziteta kažu kako „znanje nije roba” onda pretpostavljam da hoće da kažu kako znanje koje (valjda) dobijaju na svom državnom univerzitetu treba da plati država, pa da to znanje – za njih – treba da je besplatno. Ali ono, makar i bilo, intervencijom države, za njih besplatno, nikad nije besplatno za proizvođače tog znanja, za istraživače, nastavnike i institucije kojima je to znanje u nadležnosti. Niti će profesori raditi za „dž”, niti će se znanje samo od sebe unapređivati, niti je istraživanje nešto što raste samo kao trava, niti će institucije same od sebe pribavljati opremu, knjige, održavanje (struju, vodu, prostor) itd. Ako bi, pod pretpostavkom ovog prilično stupidnog zahteva da „znanje nije roba”, sve bilo besplatno – utopija vantržišne razmene – onda bi sve ostalo moralo biti besplatno. Isprobane su takve utopije, na neko vreme i u nekim segmentima društva, i nisu se završile dobro. Ni najmanje.

Takođe, nikad ne plaća – država. Plaća društvo (sastavljeno od građana u ulozi tzv. poreskih obveznika) posredstvom države. Naša država je nesumnjivi pljačkaš, kad je u pitanju budžet visoko korumpiran posrednik i uvek treba zahtevati što strožu kontrolu nad tim kako troši naše pare. To nije i ne sme biti sporno ni u jednom času. Ali se mora znati i jasno reći da je studiranje – učenje u školama visokg obrazovanja, za razliku od osnovnih i srednjih škola – i privilegija odabranih, i da takve obrazovne privilegije za jednu manjinu plaća većina. Iz čega sledi niz posledica koje moram ovde ostaviti po strani.

Druga opaska se tiče ponovo države. Zahtevati besplatno visoko obrazovanje, makar na državnom univerzitetu, ili naročito tamo, znači zapravo zahtevati još jaču etatizaciju univerziteta. Onaj ko daje novac, i ko još više treba da da novac, zahtevaće svakako još jaču kontrolu nad korisnikom. Univerzitet u Beogradu je ionako preterano etatizovan, u čemu je osnovni razlog njegovog višedecenijskog propadanja, pa njegovo još jače etatizovanje znači njegovo još veće umrtljivanje. Ili upokojenje, pošto je Univerzitet u Beogradu već odavno u stanju bliskom mrtvaštvu. Šta više, po cenu da još više naljutim nekog od pobunjenih studenata, državni Univerzitet u Beogradu je u toliko očajnom stanju mrtavštva, da je ozbiljno pitanje treba li, takav, uopšte da postoji. I da li treba da svi, kao građani u svojstvu poreskih obveznika, i dalje plaćamo za održavanje tog Univerziteta na aparatima za veštačko disanje.

I treća opaska, da do kraja razljutim pobunjene studente. Dokle god se preuzima i gaji idilična predstava o studentima koji su „uvek u pravu”, koji su „revolucionarna omladina” i barata sličnim klišeima, njima se zapravo poručuje da su deca i da otuda nemaju odgovornost. Njih, studente, treba posmatati kao odrasle, jer to po godinama i po odgovornosti koju treba da preuzmu jesu, za sebe, i za druge oko sebe. Ako, pak, nisu odgovorni – a neodgovorno je isticati parole i zahteve koji su iz registra promašaja – onda se moraju učiniti odgovornima, sebe same učiniti odgovornim, na prvom mestu. Između dva podjednako neodgovorna subjekta – studenata sa ovakvim parolama van realnosti, i države koja pljačke sve, pa i njih – nije moguće, ako smo odgovorni i ozbiljni, zauzeti stranu. Što znači da i od ovog protesta (on će ubrzo preći u fazu tzv. cenjkanja, najbanalnijeg tržišnog mehanizma, oko visine tih povećanih školarina) nema ništa.

U 12.44 (sati i minuta) započeo je 10. maja na beogradskom Trgu republike miting u odbranu Rezolucije 1244 (Saveta bezbednosti UN). Rezoluciju su čojstveno branili „Srbi sa Kosova” (i Metohije), a u prvim redovima su bili baš “Srbi sa Kosova” (i Metohije), poznati napaćeni prištinski žitelji Vojislav dr Koštunica, Kosta ak. Čavoški, Bora rok Čorba Đorđević, Dorđe NSPM anal. Vukadinović, i njima slična pobusana srpčad, svi južno (i severno, naročito) od Ibra, što odavno nije ime za reku, već jednu sada već bivšu granicu.

U 12.45 (sati i minuta) izašlo je nekakovo bradato lice, u crnom, sa krstačom na prsima, i otpojalo (karakterističnim popovskim mrmljanjem kroz nos) molitvu za „upokojenje Vlade i Skupštine”. Mantijsko lice se odaziva na svoje nebesko ime Vladika (zvanično: arhiepiskop cetinjski, mitropolit crnogorsko-primorski, zetsko-brdski i skenderijski, egzarh sveštenog trona pećkog, i administrator eparhije buenosajreske)  Amfilohije (privremeno, tj. zemaljski nastanjeno podno Lovćena u Crnoj Gori), poznato i kao Risto Radović (a kod svojih donjemoračkih saplemenika, kažu još zli jezici, i kao Rista Sotona).

Oko 13.45 (sati i minuta) svoje beseđenje je započelo još jedno mantijsko lice, nešto manje i ređe brade, slično obličjem, prepoznatljive protetičke kragne koja mu drži zaošijanu glavu, a odaziva se (nebeski) kao Vladika penz. Atanasije, patrolog, eklesiolog i književnik (član UKS-e, šta ‘oćete!), poznat i kao Tasa, nekad kao Zoran (Jevtić), ranije prvosveštenik po Hercegovini, Zahumlju i okolini. On je odgovarajuće pravoslavno a hrišćanski nikako drukčije raspalio po kancelaru Dačiću jer je ovaj, Dačić, za „zemaljsku” (umesto „nebesku”) Srbiju. „Tako je rekao i Đinđić, a kako je završio da ostavimo Bogu pred sud”, rekao je Tasa, što je varijacija na Ristine reči izgovorene još na sahrani, na samom opelu, nad kovčegom ubijenog Đinđića, 15. marta 2003. godine, u Hramu Svetog Save na Vračaru, dovršenom presudnom pomoći tog istog Zorana (Đinđića, a ne Jevtića), da se tako ispuni ona biblijska o biserju i svinjama.

U sličnom tonu su brundali i ostali sa bine, pominjući svetinje, narod, za narod, uz narod, pred narod, pa izdaju, Jevropu, NATO, Ameriku, Rusiju, i pročaju. Ali sve su to varijacije već 25 godina gledanog i viđenog, i molitve, i besede, i postkosovska junačenja, jektenija, čojstva i trojstva. Kad je reč o Vladi i Skupštini, i njima pripadajućoj molitvi, veliki deo sadašnje Vlade i većine u Skupštini govorili su isto to do pre samo nekoliko meseci, pa stoga tzv. prvi vicekanceral Vlade i šef sviju tajnoslužbenih organa, Vučić glavom, nije ni iznenađen niti im, reče, ove opake reči zamera. Zna on dobro, i pamti – za razliku od svojih blaže ili jače retardiranih birača i simpatizera – da je, do skoro, i sam učestvovao i podsticao slične raskole, svađe, molitve, psovke i dreke. Takoreći porodična stvar iliti, što bi prvoimenovani Risto kazao na samom skupu, „danas jesi, sutra nijesi”. Doduše, požalio nam se svima preko javnog servisa i sličnih tvitera Vučić, malo ga je zabolelo što ga nazivaju „ustašom”. (Laka bol, Vučko, proći će, ne brigaj se, najevropljaninu 2013-e.)

U odbranu Amfikinom molitvom upokojene Vlade i Skupštine ustala je većina stranaka, od LDP-e, preko DS-e, SPS-e i URS-e, pa do SNS-e, osim naravno DSS-e (čije je sedište, mesto boravka i delokružni autobus u Prištini, gde, u hotelu Grand, ondašnji žitelj Koštunica Ustavobljutitelj svako prepodne uz kafu bistri prestoničke – prištinske – novine, vežbajući duboki glas da zazvuči „kosovarski”), i nekoliko DSS-inih, odnosno SPC-inih političkih satelita (Naši, Vaši, Dveri i Zveri).

Na skupu je, između 12.44 i 14.44 (sati i minuta) bilo još gurkanja popova oko i na samoj bini, galame o izdaji (samim vladikama, naročito Atanasiju Tasi Zoranu Jevtiću, zbog davno smenjenog i ražalovanog Artemija, Kačavenda se nije glasno pominjao), pevanja starih pesama, zavetovanja, grudobusanja, proklinjanja Brisela, prizivanja pravnih (Čavoški) i političkih (Vukadinović) začkoljica, i pročaja, i pročaja. Sve je to, nakon mitinga, pošto se dogovorilo da se opet izdere na državu o Vidovu dne, prošetalo svoje trbušine, guste i ljute obrve, šajkače, patike, parole i zastave ulicama Beograda, uz pratnju par stotina džaba oznojenih policijskih robokapa, pa se razišlo. U mom bloku su bednije naduvane („loš trip, brate”) ali raskošno opivljene („muškarci znaju zašto”) lutajuće hordice zavijale još duboko do u prednoć svoje slabo artikulisane zovove i emitovali prigodne patriotsko-sportske urlike. Na kraju su zbog gubitka kosovske svete zemlje, a i drugih srpskih zemalja, svoj adrenalinski stav izrazili kamenjem po vagonima Beovoza. Posle se sve smirilo. Kasnije je stigla vest i da je Patrijarh SPC-e, arhiepiskop pećki i mitropolit beogradsko-karlovački, Njegova Svetost Irinej, lupio ogradu od vanhramovnih „činjenja” Riste i Tase, u ime Svoje Svetosti, Svetosti SPC-inog Sinoda i same SPC-e, ogradu vrednu određenih par sekundi (ne baš minuta, a nikako sati, da ne preterujemo) naše medijske pažnje. Impresioniran, Libreto je smogao snage malo da odrema.

Amfika, Tasa, dr Koštunica, Bora Čorba, ak. Čavoški i anal. Đole su, čuje se, uhvatili prvi autobus nazad za Prištinu, gde u dubokoj ilegali spremaju Treći srpski ustanak miroljubivim, diplomatskim sredstvima, vežbajući još dublje i nazalnije glasove, tešući i dotešavajući vlastitu teološku, muzičku, političku, pravnu i analitičku suptilnu argumentaciju u prilog ustavne i zaustavne, preambulne i somnabulne parole „Kosovo je Srbija”, sve uz mrmljanje molitvi, anatema i sličnih zaveta kosovsko-metohijskih i hercegovačko-njegoševskijeh. Čak i ih Ibar gleda, sve ne verujući vlastitim aluvijalnim očima.

Na Istoku, dakle, ništa novo. Osim što i dalje postojimo, takvi i ovakvi, većinom nikakvi. A ko ono beše rekao da se istorija jednom desi kao tragedija, a drugi put kao farsa?

„Srbija za 72 do 96 sati mora da izabere između dve loše ponude: prihvatanja veoma lošeg plana za Srbe na severu Kosova i odbijanja da potpišemo bilo kakav sporazum, rekao je za RTS Aleksandar Vučić“, a prenela Politika. I dodao:

“Ako odbijemo plan to će značiti zatvorena vrata Srbiji u svetu i manje novca za naš budžet, ako prihvatimo loš plan rizikujemo da se narod pobuni protiv nas”.

PPV Vučić, u svom uobičajenom melodramatičnom jadanju, sa povremenim izlivima dreke na političke neistomišljenike, ne reče ništa o tome kako je „Srbija” (ona koja „mora da izabere”, jer sama Srbija ništa ne bira, pošto je niko i ne pita) uopšte došla u ovaj cajtnot, ne samo poslednjih nedelja, ili meseci, ili godina, već poslednje dve-tri decenije, i šta bi tu bio doprinos bilo njega samog, bilo njegovih političkih mentora i saboraca. Za njega istorija počinje od časa kad je postao PPV, i on svakako ne bi da „rizikuje” („da se narod pobuni”). Tako to biva kod sujetnih političkih amatera, u koje Vučić spada, jer su njihova znanja o svetu – sa kojim bi da „pregovaraju” – na nivou crtaća.

PPV i klovnovi oko njega verovatno će u 96-om satu mamurluka saopštiti nešto što je pola-pola, ni tamo ni ovamo, tj. pokušaće da uobičajenim „lukavstvom” (pameću svih amatera) izbegnu odgovornost – šatro prihvatiće, ali samo vodeći računa o našim nacionalnim i državnim interesima ili tome slično. Za posledice takvog muljanja potom će okriviti svet koji nas – podrazumeva se – ne razume.

Onda će proći neko vreme, pa će se naći ponovo na istom poslu, u nešto promenjenim okolnostima. Toga puta, već negde na jesen – istorija proteklih 25 godina to uporno dokazuje – cena će se povećati: na dnevnom redu neće više biti status severnih kosovskih Srba (status onih južnih već je stavljen na stranu), već samo i jedino prihvatanje – ili aktivno neodupiranje – učlanjenju Kosova u UN. Vašington i njegovi saveznici će već naći formulu, makar to bilo, za početak, „palestinsko” rešenje o državi-posmatraču. “Srbija” će gunđati, za unutrašnje potrebe, a i za potrebe Rusa, da bi se, par meseci nakon toga, na dnevnom redu, postavilo pitanje punog priznanja Kosova od strane Srbije. To će možda ići teže, ali na kraju će se i to dogoditi, jer će gladnoj, bosoj i razdrljenoj Srbiji to možda biti jedini izlaz da nešto pojede, obuje i obuče.

Šta je alternativa, u ovih 96 sati lumperajske kuknjave? Samo jedno:

Staviti odmah na jedan tas vage zvanično priznanje Kosova. Drugi tas ostaviti praznim i reći Vašingtonu / Briselu: puni, dok ne kažemo dosta. Jer to je jedina ponuda koju Srbija može sada dati, ostalo je već potrošeno.

Ali ova alternativa važi samo za vreme od ovih 96 sati. Od kojih je već proteklo prvih 24.